Blogeto

Kao što je i moj blog doživeo drugu fazu, tako se dešava i sa eObrazovanjem. Posle serije mojih postova o eObrazovanju, koje ste mogli da čitate na starom blogu, sada možete da vidite šta se to novo dešava i u kojem pravcu sada ide eObrazovanje, odnosno eLearning.

eLearning 2.0 se odnosi na drugu fazu eLearninga baziranog na Web 2.0 tehnologijama i novonastalim trendovima u elektronskom učenju, odnosno u eLearningu. Može uključivati oblike, kao što su:

• eLearning, gde studenti sami kreiraju sadržaj svog učenja, sarađuju sa vršnjacima kroz mehanizme kao što su blogovi, Wikis, vode diskusije, RSS-e i druge forme elektronskog učenja sa veoma dobro rasporođenim sadržajem i podelom dužnosti.
• oblik eLearninga koji iskorištava mnoge združene izvore teorije u oblicima praktičnog učenja
• eLearning koji koristi različite instrumente kao što su davanje obaveštenja preko Interneta, različite elektronske kurseve, koji objedinjuju znanje i saradnju a i vlastita istraživanja

Termin, sam po sebi, nagoveštava obuhvatanje i tradicionalnog dela eLearninga kao dela sadržaja, objavljenog od strane izdavača, organizovanog i uređenog u vidu kurseva i prilagođenog studentima. Ako ništa drugo, a onda bar zbog sadržaja, ovaj vid učenja se koristi radije nego učenje iz knjiga i za očekivati je da će biti više prihvaćen od strane studenata nego od samih autora knjiga.

I s obzirom na strukturu, samo učenje sliči učenju jezika ili komuniciranju više nego “ručnom učenju” iz knjiga. Stoga i aplikacija za elektronsko učenje počinje da veoma liči na opciju za ulazak u blog. Napravljena je tako da pokazuje samo jednu tačku (link) povezanu sa sadržajem teme na webu, a koje je ujedno povezan i sa drugim linkovima koji otkrivaju sadržaj kojim se služe i studenti. Izraz se prvi put pojavio u članku na webu vezanom za eLearning 2.0.

Trenutno, ova oblast je bazirana na velikom broju novonastalih trendova učenja, koji uključuje:

• dramatično smanjen utrošak rada pri izradi eLearning opcija koje su bazirane na Web 2.0 tehnologijama i instrumentima
• zahtev za usklađivanjem obuke i potrebnog vremena za aktiviranje učenika koji bi se priključili ovakvom procesu učenja
• priznanje eLearningu zbog važnosti koje pridaje prilagodljivom učenju
• trend koji ima za svrhu (cilj) stavljanje studenata i njihovih dizajna u centar procesa
• teorija povezanosti
• softver sa otvorenim izvorom besplatne literature (Free-Libre Open Source Software - FLOSS) i otvorenim pristupom
• edukacija blogovanja

Postoje neke kritike na račun eLearninga 2.0 kao termina, naročito zbog manjka tačne (precizne) definicije. Takođe, postoji nadaleko rasprostranjena podrška za izbacivanjem “e” i uvođenjem naziva koji će sadržavati samo Learning 2.0.

Ovaj bombastičan naslov, sam pročitao na sajtu jutarnjeg lista pre par dana i nisam mogao odoljeti, a da nešto ne napišem na ovo, tj da komentarišem. Hrvatski Senat, je ljetos svojom strategijom o e-Učenju, propisao da će svaki student zagrebačkog univerziteta morati posedovati prenosivi računar, i da će to biti uslov studiranja na pomenutom univerzitetu. Prema planu, svaki odsek mora imati barem osnovne materijale na webu, i minimalno njih 50% bi trebalo koristiti virtuelno okruženje sa učenje. I prema ovom, smatraju da neće biti realno da neko može studirati bez laptopa. To sve se planira od 2010. godine.
Ovo ima svoje prednosti i mane, ali u ovim vremenima, više bih izdvojio mane. Jedina prednost je ta, što je to jedan od uslova razvijanja i širenja Informacionog društva. Ali ovim se javlja podela, tj diskriminacija, jer nema svako laptop i ne može ga svako sebi priuštiti. Pored toga, još puno ljudi ga i ne zna koristiti.
Ovaj potez, hrvatskog Senata, tj plan strategije e-učenja, odnosno eLearninga, je super i podržavam, ali pod nekoliko uslova. Kad već idu sa tom strategijom, onda bi bilo dobro rešenje, da studentima obezbede opremu potrebnu za eLearning, da im odobre popuste za nabavku prenosivih računara. A pre svega potrebno je obezbediti edukaciju, tj da studetni budu informatički pismeni, jer tek tada će biti sposobni koristiti laptop, tj u ovom slučaju studirati. Naravno, ovde ne treba zaboraviti ni profesore, i oni su ti kojima je potrebna edukacija. Ali prvo ih treba naterati da prihvate i koriste nove tehnologije u svoj način rada. Ove mere, za razvoj eLearninga, su dosta skupe, i pitanje koliko su vlade i ministarstva spremni da izdvoje. Jer bilo bi suludo uvoditi ovako nešto, ako vlada i ministarstvo ne učini svima dostupna i računala i da im obezbedi dodatnu edukaciju, da bi studente učinili informatički pismenim.
Ovako nešto kod nas u Bosni i Hercegovini, još nije izvodljivo, jer se zna da neki fakulteti nemaju čak ni informatičke kabinete. Sve u svemu, bez obzira, koliko ovo bilo dobro, mislim da je još prerano i da treba sačekati neko vreme.